Otići?
3. februar 2006.

Ovu dilemu imali su mnogi, poslednjih decenija, a pogotovo od početka gluposti u našoj bivšoj zemlji.

Kao dečaku, bile su mi čudne priče o ljudima koji su odlazili na Zapad trbuhom za kruhom. Posle svih razaranja iz Drugog svetskog rata i teške obnove, položaj mnogih ljudi (pogotovo iz zaostalih i zapostavljenih krajeva) bio je takav da se moralo otići. A Zapad je tada tražio novu radnu snagu, pogotovo onu koja bi radila prljave poslove umesto srednje klase koja je ojačala do nivoa da joj to više nije priličilo.

Sećam se dobro priče o jednom takvom slučaju vezanom za našu porodicu. Tek pošto sam se rodio, nekako slučajno smo se sprijateljili sa starim Dragoslavom Jankovićem Dragucom iz sela Dubočka kod Petrovca na Mlavi. Takodje pritisnut teškom životnom situacijom, on je dolazio barem jednom mesečno i prodavao u Beogradu sir, jaja, rakiju i druge poljoprivredne proizvode. Jednom je zadocnio i moji otac i majka su ga primirli na konak, kao potpunog neznanca. Nije bilo slobodnih kreveta, te je spavao na kaputima, pored peći. I to je bilo bolje nego da je cvokotao na zimi.

Sa godinama, naše dve porodice su se sprijateljile. I onda se, negde krajem šezdesetih, Dragucin unuk Boža našao u situaciji da mora negde da ode i traži posao koji bi mu obezbedio normalan život. Imao je dve mogućnosti: da ode u Banat i radi sezonske poslove, ili da ode na Zapad. Božina majka Darinka zamolila je moju majku da im pozajmi pare za kartu. To je tada bilo malo bogatstvo. Majka je to i uradila i na taj način promenila život ovoj porodici. Uvek sam bio ponosan na nju zbog toga (kao i zbog mnogih drugih dobrih stvari koje je u životu učinila).

Život se polako odvijao i ostavio svoj trag. Draguc je pre nekoliko godina umro u dubokoj starosti. Majka je ostala dobra prijateljica sa Darinkom. Boža je već skoro 40 godina u Beču. I danas svrati svaki put kada dodje u Srbiju. Izgradili su nove kuće u Dubočki i Petrovcu na Mlavi. Dilemu o odlasku razrešili su iz životnih razloga tih šezdesetih godina.

Sećam se, opet, Voje koji je jednom rekao da bi otišao bilo gde na Zapad da radi bilo koji posao. Ubrzo smo ga "ohladili". U tadašnjim uslovima sredjenog života u bivšoj Jugi, bilo je nerazumno da neko ko ima dobar posao i stan u centru grada poželi da to zameni za neizvesnost dokazivanja na ko zna kojim poslovima u ko zna kojoj nedodjiji. Da li smo ga tada pogrešno savetovali - ozbiljno pitanje.

Moja generacija iz odeljenja nekako se tiho rasula po svetu. Ipak, činili su to kao kvalitetni ljudi, čije polje dokazivanja je cela planeta a ne samo naša tada osrednja zemlja. Tako je Cera danas profesor mikrobiotike na Sorboni, Hrista cenjen građevinac u mnogim zemljama sveta, i tako dalje. No, ipak su mi se mnogi izvukli a da nisam bio svesan toga. Kada smo se našli na proslavi 25 godina mature, više od trećine je živelo u inostranstvu. Kakav podatak! Pitanje je da li je dobar ili porazan.

Bilo je i privremenih odlazaka. To je bila najprihvatljivija varijanta. Tako je moj brat Aca proveo dve godine u Iraku. U ono vreme, kada je Sadam još bio na "pravoj" strani, bilo je to zanimljivo iskustvo, spojeno sa prilikom da se koliko toliko finansijski obezbediš.

E, onda je počelo veselje. Došle su "devedesete". Sjajna je to pesma Djoke Balaševića. Po meni njegova najbolja angažovana pesma (dobro, posle "Tri put sam video Tita Maršala"). Prvo smo bili pomalo ljuti na one koji su utekli od raznih regrutacija i mobilizacija. Posle su počeli da odlaze mladi kojima nije padalo na pamet da gube vreme i proćerdaju uludi jedini život koji imaju. Za njima mnogi koji su smatrali da je okruženje takvo da se više ne može živeti. I konačno, počeli su da odlaze i oni zagriženi opozicionari, koji su mislili da će se boriti do poslednje pištalje.

Nisam imao ništa protiv njih. Nisam imao ništa ni protiv toga što sam ja ostao. Jednostavno, duboko mi je ugradjen bio osećaj da sam ja ovde. I nije mi se pomeralo.

A sećam se dobro one noći kada je Biljana otišla u Južnu Afriku. 1993. godine. Celu noć smo ćaskali kod nje, da bi dočekali jutro na klupama ispred hotela "Slavija". Odatle se onda odlazilo autobusima ka Budimpešti, ponekad Sofiji, ka aerodromima sa koji se moglo leteti ka novom svetu.

Sećam se i tih putovanja ka i nazad sa Ferihedjija u Budimpešti. Sumornih faca sa nešto robe u prtljagu u odlasku i prepunih kofera poklona kupljenih na rasprodaji na povratku. Zbunjenih baba i deda koji su hrlili ka "tamo" da pomognu oko unučića.

Košmar jedan, neobjašnjiv. Tužna priča. Za sada bez kraja. Ta beznadežnost i besperspektivnost, na trenutak prekinuta 2000. godine, razduvala je pamet i srce ovog naroda svud po svetu.

Moje kolege iz kancelarije ne mogu da se načude kako ja gde god odemo imam nekog poznatog i obavezno se nadjem barem na kratkom razgovoru. Koliko god to meni znači, verujem da je svim tim mojim poznanicima takodje drago da ih neko poseti.

I onda: odoh ja. U svojoj 49 - toj godini. Otkuda sada?

Pa, za sebe mogu (čini mi se) da nadjem izgovor. Ipak idem "na gotovo". Radiću ozbiljan posao, uz dobru podršku i poštovanje kolega i saradnika, u jednom od najlepših gradova Evrope. Pa, izazov je to. Bez obzira na godine i bilo kakve principe. A ja se još uvek ne plašim izazova i spreman sam da se uhvatim u korak sa njima.

Dakle: odoh!


...